Здраво граџање, Како се осечате? Добро. Мило ми је. И ми смо у село добро.
Додуше, овија у телевизорат узверише и нас сељаци и вас у град па не знамо на коју страну да се обрнемо. Једни речу тека, друђи овака. Чудило! Једни еве петнајес д’на мељу да је на наште краве млекото батисано сас некакав ‘анафалбетамин’ и да че се поразбољевамо и да че поцрцамо како кокошће оди пипку.
Ту, мајку му, там`н реко’ како ни овуја зиму не плашише сас, рецимо га, „магарећи“ грип оно се пojави те тијаjте „aнафалоетамиn“.
E, али овија из владуту кажу да су тија каракал измислили овија из опозицијуту да би се расписали избори. Народ како народ, једни верују на првити, нече да окусе млеко ни за живу главу и пцују министратога. Једни верују на друђити и пцују опозицијуту, а највише су онија који не верују никоме, тепају млеко, сирење и јогурт и пцују и овија и онија.
Ономад, на Власовд’н, потражи чича Вацу. Окам га од капију. Огласи се стрина Џурка.
– Ене га у шталу при кравете!
– Какво работи тамо у сред пладне? питујем.
– Кој ти га знаје. Еве, цело јутро седи при њи и некакво њим баје!
Ја улезо и пол’ка назрну у шталуту. Има какво и да видим: Деда Ваца седал на троношку, турил цвићери, држи сцепен буквар од праунуцити и срича слова:
– Бо-ра о-ре. Ми-та ко-си. Кра-ва па-се ро-сну тра-ву…
– Чичо, бре, да ти нешта неје лоше? Какво работиш това?! Узвери се ја.
– А, Мијалко ти ли си? Еве читам на кравете.
– Ма, видим ja какво работиш него да те питам: Баба Џурка вари ли ти одоцутра црни глог оди притисак? Ич ми те не вача ми око.
– Испил сам две лончетија.
– Па какво изводиш тува?
– Ти како да не знајеш!? гледаш телевизор, чул си да су наште краве “анафалбете” и да им се за това млекото батисује, а на овија из Јевропску Унију кравете су ем писмене ем ишарне, млеко прва класа па еве реши да ђи описменим” Дан`ска њим је празник. Власовд’н!
Видим ја да се старцат помита како Љуца из Нову Малу пa че се шољћам:
– Па како ти иде “анафалбетски курс”?
– Була све разбира, једе сено гледа у мене и клима сас главу, а Божана ми се нешта отеза, дигла главу и млати ме сас репат.
У тија моменат огласи се магарето:
– “Иаааа, иаааа”!
– Ваце, и магарето ти се смеје! Какво ли новинарити орате, какво ли си ти разбрал?! Ајде, врљај букварат na да идемо да пинемо рећијицу и да испијемо каве!
И тека ти. некако га убеди да се мане од ћораву работу. Улезомо у собу, Стрина Џурка изнесе пушено месо и туршићу, шише сас рећијицу и тури да ћипне каве. Ја на чичу објашњавам какво је това ударило у кравете и да је за све крива морузата кад, на капију припрча мотор.
Знал сам: иде Нацко. Тиће улезе у собу, накривил капуту, турил наочари за слнце како да неје Власовд’н него како да је Петpoвдан. Обрадува се на рећијуту како распуштеница на таквојајте.
– Де бре стури наочарити, какво си ђи наднул кака онијајте, Маклауд, милицајацат из Бабушницу? укори га ја.
Он ђи стури. Ми се запрепасимо: на десното му око модрица како слива!
– Црни Нацко, кој ми те намодри? пљесну сас дланови стрина Џурка.
– Е, кој? Моја луда глава. Ете кој! уздашиња поштарат.
– Како тека? интерсује се чича Ваца.
– Тека убаво. Ели знајете Росу, онуја моју задржну комшику?
– Знамо ђу. Онаја крупната како Лепа Брена! Потврџујем ја.
– Е, таја. Јучера, простира она гаче и шловјанће на простор, а ја отпозад пријдо да проверим да њој се неје батисало млекото сас “анафалбетамин”, кад однегдека истрча моја Пловдина и ете: Росу оскубе а мене намодри.
– Ау стварно бре опасан тија „анафалбетамин“. Имају новинарити право! засмејамо се сви.
Млого ви се поздравља деда Мијалко из Расницу.