Живели у селото муж и жена. Жената је толко пазила на мужата да неје ни месо јела, него си увек из њенотог тањира њему тури, а она си чорбуту једе.
Једн дн отиде мужат у војску. Леле колко си ју тешће муће притиснуше. Млого си ју беше тлга за мужатога.
Једнуш, седеше си у собуту, а надвор ћиша. Пада ли пада, канто да рове. Она излезе надвор, па на ћишуту. Мисли си: “И при њега је ћиша.Мокри и њега”. – затова и она отиде на ћишуту.
Пројде некој време, а она полк, полк па си пропаде. Што оди теја ћише, што од муку и тугу за мужатога.
Пројде си време, дојде мужт из војску и ка ју виде не мож ју препознаје па ју питува:
– Леле моме, кво напраји. Кво ти је?
– Па не знајем. Неје ми ништа.
Пројде си време, а њега срамота да иде сас њу у село. И кво че. Што че му текваја. Смисли па ју изока и појдоше тека до кумову воденицу. Ка беоше близу он ју врљи у буку* и отиде си дома.
Ка после некој време кум виде да воденицата не меље. Заглеџује, отуд одовуд, ка погледа у букуту а оно там кумица.
– А бре кумицо, кво прајш тува?
– Ма не знајем. Врљи ме мужат.
– Леле, леле кумицо-орати кум и не мож да верује. Помогну ју да излезне и одведе си ју дома. Млого ју пазише, ранише и чуваше па се мучена и попраји, поврну се. Постаде поубава неголи ономад.
Прочу се по село да је ономад у село дошла млого убава девојћа. Свет теквују неје видел.
Дојде дн да се па саставе. Он ђу ич неје препознавал. Оратил ђу дека се неје женил. Има млого добро да живи при њега и све најубаво. И тека се по друђи пут венчаше.
Спрема она једење, тура на астал и оди манџуту месото прво на њу си сипује, па на мужатога. Он гледа па изорати:
– А моме, море првата жена млого беше подобра. Она све месото на мене даде.
– Е па она мож неје прошла кроз буку, па не знаје муку. А ја сам прошла кроз буку па познавам муку.
*бука – цев која доводи воду до точка воденице