Беше си некада дете сас надимак Монча. Детето си се по цел д`н играло у двориштето. Млого си је волел јајца. Једеше ђи тека сирова.
Чим кокошката снесе он га изеде.
И тека све си идеше убаво док му се бабичката не забрину куде се девају јајцата.
Појде си она камто двориште и ока си кокошћете:
– Т`ка, т`ка. Јелате си овамо.
Збере ђи она тека и почне си броји.
-“Ма луда ли сам, к`кво је овоја-нема ђу једна” Па си па броји.
А Момча си работи његовото…
Прооди бабичката по двориште, заглеђује, ока, тражи и сети се, че пита Мончу. Ал де прво да поока још једнуш.
– “Коке, кокошће, јелате вамо. Т`ка, т`ка…
На Мончу се досади дека оваја ока толко па ју рече:
– “А бре, доста т`ка, т`ка. Она ка снесе јајцето че си дојде”!
Бабичка отрча откуде се чу Монча и имаше кво да види.
Монча кокошћуту натис`л сас плочу и чека да снесе јајце.