Пироћанац Зоран Панајотовић брине се о старим и усамљеним људима по старопланинским селима.
Кроз планинска беспућа, зими их обилази и доставља им лекове, храну и друге потрепштине.
Бивши пиротски таксиста и професионални возач аутобуса Зоран Панајотовић из Пирота једина је веза са светом становницима десетак најудаљенијих села Средњег висока на Старој планини. Он усамљеним горштацима доноси лекове, храну и друге потрепштине, неопходне за опстанак у суровим планинским условима.
Његова помоћ је нарочито драгоцена током зиме, када због немогућих услова и завејаних путева аутобуси не саобраћају, а из града пут планине не креће нико без преке потребе.
УНХЦР није испунио обећање
– Једном су ме у планини срели људи из УНХЦР-а. Нису могли да верују куда возим људе обичним путничким возилом. Када су сазнали чиме се бавим, били су толико одушевљени што помажем становништву заборављеном од свих, да су ми обећали да ће ми дати на коришћење нови џип. Дао сам им контакт телефон, али ме још нико није звао – каже Панајотовић, који уз стандардну опрему у аутомобилу увек носи лопату, којом пробија сметове, али и секиру да посече под тежином снега савијено грање.
Неколико стотина горштака у селима Гостуша, Бела, Паклештица и другим, и по неколико месеци одсечено је од света. Један од ретких ко аутомобилом сме да се упути у те крајеве и по највећем кијамету је Зоран, који је и пореклом из села Гостуша.
Жао му житеља планине
– Овај крај и људе на Старој планини неизмерно волим. Ту сам рођен, одрастао и познајем сваки камен. Сваког пса знам по имену, а све људе који живе у овим крајевима сматрам родом рођеним. Страшно ми је жао људи који су остали овде да живе. Иако су поштени, веома гостопримљиви, живот се према њима понео веома сурово јер током зиме они немају никакве услове за нормалан живот. Током зиме не иде аутобус, пут је катастрофалан, па је могуће ићи једино џиповима. Нема телефона нити продавнице. Људи су препуштени сами себи и својој судбини – каже за Пресс Панајотовић.
Он је 30 година био возач аутобуса у АТП-у, предузећу које је, како каже, појела транзиција.
Био сам једини возач који је смео да током зиме, када навеје и преко метра снега, одвезе пун аутобус људи до ових села. Никада путнике нисам оставио на пола пута, а једне зиме сам због кварова мењао чак три аутобуса како бих стигао до села Гостуша и одвезао пун аутобус људи на сеоску славу.
Када је фирма пропала и ја остао на улици, отишао сам у таксисте, а најчешћа релација управо су ми била ова забачена села. Скоро нико од пиротских таксиста не прихвата вожњу ка овим селима ни лети, а камоли зими. Довозим људима лекове, хлеб и све друге потрепштине јер они немају где да их набаве у планини. Често сам у пола ноћи људе возио у Пирот код лекара. Због веома лошег пута за неколико година готово да сам уништио свој аутомобил, али ми није жао. Људи који живе на планини још увек су неискварени и поштени, што у граду није случај. Нажалост, због све већих намета на таксисте, престао сам да се бавим тим послом јер више није исплатив. Често путујем у родни крај у посету родбини, а успут и помажем људима колико је у мојој моћи – каже Панајотовић.
Месецима без аутобуса
Винко Мадић, који са мајком, два брата, супругом и двоје мале деце живи у забаченом старопланинском селу Бела, каже да је у зимским месецима живот на Старој планини раван казни.
– Месецима овде не долази аутобус. Овде махом живи старачко становништво, од којих су многи болесни и не могу да дођу до лекара, лекова или набаве намирнице. Има и људи који током зиме живе сами на ивици глади. Страшних прича има. Зоран је један од ретких који смеју да се уопште упуте у ове крајеве када снег затрпа планину. Увек када дође донесе људима хлеб, лекове и друге потрепштине. Нажалост, откако не ради као таксиста, долази много ређе. Требало би да постоји нека служба која ће имати теренско возило и свакодневно снабдевати овдашње становништво намирницама и лековима, јер у многим селима нема нити продавнице, телефона, никакве везе са светом – каже Винко.
Бака Рајна Влатковић живи сама на појати у атару села Велика Лукања.
– Зоран нам је свима овде једини посетилац и гост током зиме. Чак му се и пси радују кад га виде. Не знам шта бисмо радили да није њега. Увек ми донесе неколико векни хлеба, зејтин, шећер из града, а то ја овде немам где да купим јер продавнице нема километрима унаоколо. Имамо срећу што је везан за овај крај, па долази и зими – каже Рајна.