Са падина испод Планинарског дома и Миавице, из правца Церцеља и Ровина теку вековима речице Козјанска и Слатина, састајући се на неких две хиљаде метара изнад села Доброг Дола.
Наниже, одатле, река је усекла дубоку живописну клисуру између стрмих окомитих стена Великог и Малог Дурмиша, нешто северније од топлика Даг бањице.
Предање казује да је ова клисура у IV веку за време Римљана, у свом најужем току била преграђена каменим блоковима, президана намерно, како би зајажени део омогућио стварање језера. То је из разлога што би водена површина представљала одбрамбени појас, препреку непријатељу којих је у тим временима било.
Брана је тако високо начињена да је вода из реке потопила читаву долину. Начинивши језеро вода се враћала све до првих плевњи садашњег села које, наравно, у то време нису биле ту. На Дурмишу је постојало римско утрђење, а на Билу предстража. Дакле, језеро је представљало веома сигурну заштиту насељу од напада варварских племена, које је у то време битисало на Великом Дурмишу.
Евентуални напад могао је да уследи из правца Витанов Камик, иначе веома тешко приступачног терена. У насељу су некадашњи становници Латини имали своје место за обављање вршидбе житарица које је до данас остало под називом Латинско гувно. Из језера богатог планинском пастрмком и раковима имали су сигуран и важан извор хране, те су живели, такорећи, у изобиљу.
Кад су Римљани напустили наше крајеве нестало је језера, али остао је богат наплавински материјал на језерском дну па је Добродолцима остала долина око реке као најзначајнији ратарски и повртарски потес. И један и други потес Дурмиша су као локалитет веома богати ископинама предмета из тих времена. Врло често привлаче пажњу знатижељних трагача, па се могу уочити скоро редовно свежи ископи земље.
У непосредној близини Дурмиша су три пећине, не баш много простране, са уским отворима на улазима, које су одиграле улогу склоништа у разним немирним временима. На Дурмишу је нађено занимљивих археолошких предмета, између осталог интересантан калуп за ливење метала у коме је била згура од злата.
Калуп је исклесан од камена, са три дршчице. На једном делу је имао „шопчицу” за исипање течног метала. У њему је топљено злато. Пронашао га је Најден Ђорђевић и предао Народном музеу у Пироту. Половином XX века одатле је упућен Народном музеју у Београду.
Остатака римскс културе има и у Милћавици. Изузетно очуван комад накита фине филигрантске израде, потом предмет који је представљао огрлицу у виду гуштера само у деловима као и пар минђуша – све је то предато Народном музеју у Београду. Још 1919. годиие је откопана једна засвођена гробница у којој је пронађен новчић са ликом Цезара, копча за огртач неколико стрелица и друго.
Ко може да одоли овој лепоти
У позадини се види село Добри До (у подножју Ћитке).