У Добром долу, у Дупном камену, jе ужи локалитет назван Мишин камик, по Миши терзији. Са те висоравни могло је да се уочи како караванским путем пролазе Турци.
На том месту је Миша имао колибицу и вешто удешену земуницу у којој је чувао пртенице за хајдуке. То је вунено сукно од кога им је шио одећу. Чувао је овце колико да заметне траг.
До те висоравни је тешком муком могао да се неко попне. Због тога су хајдуци били мирни. Док су очекивали да наиђу путем Турци ложили су ватру и пекли месо. После јела би неко засвирао, па би почели да играју. У слободно време су се надметали у разним витешким играма. Због тога су место поред Мишиног камена назвали хајдучко игралиште.
У то време, сви од реда су носили белетине: прслуке, бревенеке, па и опанџаке, све од белог сукна. Једино из практичних разлога бела боја није одговарала хајдуцима: више се прља, а бела одећа је много уочљивија. Стога су тражили да њихова одећа буде обојена.
Због тога би Миша терзија, чим с јесени почну да се круне ораси, сакупљао орахову љуску и бојио сукно.
Хајдуцима је од обојених пртеница у каџаво шио одећу. Стари су говорили:
– Ајдуцити се облаче у „модре” дреје.
– То је, уствари, тамнобраон боја.
Шио је, крпио и поправљао одевне предмете и то све ручно. Од алата је имао ножици, иглу и напршњак.
За све што је радио добијао је златнике. Кажу да их је закопао негде у близини земунице јер их његовим потомцима није оставио. Стога многи долазе прекопавају и траже златнике, али их нико до сада није пронашао. Није свакоме суђено да нађе паре. Ономе коме је речено, он ће их пронаћи. Наћи ће их на Ђурђевдан када први сунчеви зраци осветле то место где су паре.
Од Мишиног камена је зарудина, па ливаде, све у огромној вртачи званој Језеро. Кажу да су све те ливаде некад биле под језером, па је вода отекла а остатак воде се појављује као извор звани Сврачљак.
А навише према Паклештици покрај Веџе је место Плоче. И дан-данас се распознају шанци који су копани у борбама са Турцима.