У Извештају гимназије за школску 1907-1908. годину, поред осталих прилога, објављен је и “Светосавски говор одржан на дан прве светосавске прославе у новој згради Пиротске гимназије”.
Изговорио га је Коста Н. Костић, тадашњи професор историје и географије у поменутој гимназији. Овај рад је 1973. године објављен под насловом ”Историја Пирота” у истоименој књизи из серије ”3наменити људи и дела”, чији је покретач и издавач био Музеј Понишавља из нашег града. Тиме смо се још једном вратили Кости Н. Костићу, човеку који је доста писао о историји и гео- графији нашег краја. Добар сакупљач грађе, изврстан предавач и добар познавалац тадашњих и пређашњих прилика, оставио је потомству дела која много казују о крају који је волео, људима и догађајима са којима се сретао и које је анализирао.
У документованом говору, Коста Н. Костић се осврнуо на историјску прошлост Пирота, од његовог првог помена на римској карти путева из прве половине III века нове ере. То је позната Табула Пеутингериана на којој је Пирот убележен као Турес. Истиме да Пирот и његова околина нису припадали Горњој Мезији, него Тракији. Осврће се и на средњи век, за који каже да се одликује ретким помињањем Пирота, који је под овим називом познат у XIV веку, у чијој је другој половини представљао важну стратегијску тачку у држави кнеза Лазара. После заузимања Софије 1382. године, Турци су почели продирати у Понишавље и 1386. године су осво- јили Ниш. То значи да је тада пао и Пирот. Како је кнез Лазар полагао много на Пирот и источну границу своје кнежевине, уз помоћ свог војво- де Димитрија Војихновића, ослободио је Пирот и Турке протерао све до Драгоманске клисуре. Султан Мурат је на српску војску послао Јакша бе- га и он је поново заузео наш град. Новом офанзивом око 15.000 српских војника, којима су командовали Димитрије Војихновић и Вук Бранковић, Срби су 1388. године поново протерали Турке до Драгомана.
Веома су интересантни догађаји који су затим уследили и којима Коста Н. Костић посвећује одговарајућу пажњу. Из његових речи и реченица сазнајемо много о учешћу Пироћанаца у Косовском боју 1389. године. Он пише следеће: ”Историјске 1389. године кнез Лазар је очеки- вао Турке са источне, пиротске стране, па је био намеран да бије решава- јући бој с Турцима око Пирота или око Ниша и вероватно је да су до пролећа 1389. године Пирот и Ниш били утврђивани. Концентрација српске војске 1389. године била је у Крушевцу. Увидевши да Турци не мисле продирати цариградским друмом, кнез Лазар је, полазећи на Косо- во, повукао и најистуреније одељење своје војске над Пиротом под војво- дом Димитријем Војихновићем. Војску из Пирота, а према томе и наше старе Пироћане предводио је у боју косовском војвода Војихновић, син ћесара Војихне, а шурак деспота Угљеше. Турски историчари Косовског боја хвале храброст војводе Војихновића и његове војске, а писац моногра- фије о Косовској бици, ђенерал Јован Мишковић, ставља Војихновића и његове јунаке на десно крило српске војске. Из развоја Косовског боја 15. јуна 1389. године познато је са колико је успеха и славе осветлало српски образ и част српског оружја десно крило кнежеве војске: у окршају који је наше десно крило учинило налетом на лево крило и позадину турске вој- ске погинуо је и сам султан Мурат. Нека је, дакле, слава и част старим Пироћанима, који су своје животе положили за књаза и отечество!”.
У прилог овакве интерпретације догађаја поводом Косовског боја и учешћа наших суграђана у њему, иду стихови Срете Стојковића (1854- 1928), просветног радника, писца и председника Српске књижевне задру- ге, у песми Лазарица или Бој на Косову, објављеној 1906. године у Београду. Стваралачки надахнуто песник каже да кнез Лазар поручује Ми- тру (Димитрију) Војихновићу ”Сакупи ми од боја јунаке, Нишављане, с њима Пироћане”.