Писмо малог Пироћанца, који се налази на камповању, својим родитељима:
Драги мамо и тато!
Убаво се проводимо на овој камповање. Учитељ ни тера да ви пишемо да се не сећирате. Ми смо добро, само је шатор и два џака за спање вода однела, беше ни река поплавила. Срећа никој се неје удавил, јер ми тегај беомо у планину, тражимо Трајче. Кажите на његови татка и мајку да је он
добро, смо немож’ да пише, руку је скршил ка је бегал од диву свињу. Трајче никад га неби нашли у твницу, да не беше муња.
Иначе ја сам се т’д возил у јед’н од спасилачћити џипови к’д се врчамо из планину. Беше убаво. Леле што је пуцало, ка пукне џипат чини ми се одрипује, на возача му испаде волан из руће, па ударимо у нећи камик и
скршимо фарови, једва дојдомо до шатори. Учитељ вика на Трајче што је отишл сам да лови зајеци, а неје на никога казал, и да пушка заноси ка пуца, па је могл некога медведа да утепа, па после кој че плача казну.
Трајче се брани, ока: „ Рекл сам ти бе учитељу ка беше пожарат“.
Ма ја верујем на Трајче да је рекл, сигурно га неје чул, учитељ беше мортус пијан.
Мамо и тато, знали ли сте, бе, да ка се плинска боца тури у ватру, да експлодира? Несте сигурно. Ма несам ни ја знал до њекња, док ђу не тури у
огањ. Туго мајке ка си пуче, мене ме експлозија укачи на дрво. Једва ме стурише од дрвото бе, а Стојана су морали да поврчају из несвес колко га је
ошамутило.
Ћиша врне по цел д’н , тека да мокра дрва нече да гору, али је затој изгорел јед’н шатор. И моје панталоне ми изгореше, али си имам бермуде.
Еј, а што је Стојан смешан без косу, сцепимо се од смејање ка га видимо. Ми
че дојдемо у недељу ако учитељ поправи комбити. Неје била његова грешка ка слетемо с пут, ока да су кочнице работиле ка кренумо на пут. Учитељ ока да је комби по стар оди њега, и да ништа неје чудо што слетемо.
На нас ни је убаво ка се возимо, пушта ни да држимо волан док он одмори очи малко. Пошто је Тома по стар од нас, он му дава и да вози по планинсћи путеве, јер каже, нема путничка кола да прооде, само тешћи камиони, што влаче дрва из гору.
Јутрос сви идомо на купање у језеро, и мене ме не пушти да идем.
Пита ме знајем ли да пливам, ја га заеба, реко му да знајем. Беше убаво, само бе, још има грањће по водуту од поплаву, једна око теше ми искара,
ал’ ја избего само ми зуби скрши. Ма че порасте друђи, не се сећирам.
Учитељ је бш добар, неје окал на нас ни ка стуримо гуме за пливање.
Ми смо исто фини према њега, док поправља комби ми се сакријемо, по цел д’н тека да никад не знаје куде смо. У почетак му тој смиташе, ал’ са се је
навикал.
Он вика да смо сви прошли курс на прву помоћ, оноа ка се Јована беше давила, и ка је Иван исекал два прста , док је секал дрва у шуму сас моторну тестеру.
Ja и Ђока повраћамо, ал учитељ рече да знаје од кво је и да је тој у реду. Ја мислим да је од онуј твоју пилетину што понесо од дом, јер заборавимо да
ђу одма изедемо. Сетимо се тек ка ни курјак извлече кесуту из шатор, отемо му ђу и т’г ђу изедомо. Кој ти га знаје курјаци, па мож’ се довлече по једење.
Че мора са да идем, идемо у село да краднемо маркице за писма, парете све
потрошимо на пиво. Идомо и да беремо печурће да не поцрцамо од глад, орате све се једу само некоје јенпут. Ма не брините ја сам добро.
Еј теше заборавим, учитељ ми је рекл да ви питам, примал ли сам тетанус. Кво је тој тетанус? Toj ли је онова што се прима против тровање? Нешто ми се смучи у стомак, не могу више да ви пишем. Ако се не врнемо у недељу, ја па че ви пишем ако најдем некву ретију.
Ај, ај не цмиздрите више, заебавам ви! Тој ви је за онова што ми несте купили мобилан ка сам пошл на камповање, па да оратими како људи, а не у 21. век да ви пишем писмо…
Уколико Вам је тешко да прочитате можете послушати и аудио верзију која се налази са десне стране.
Текст написала Нина Мини Симоновић