Славиња је село смештено на северозападним падинама планине Видлич и ушћу Славињске реке у Височицу. Североисточна међа му је Сребрна глава и Миџор.
Када је почетком 19. века један од пионира књижевности код Бугара, Добри Чинтулов, радњу једне од приповедака из збирке „Сеоска идила” сместио у Славињу, сигурно није слутио да ће од села пуног живота, младости и лепоте, после два века остати само лепота.
Зато јој се, за разлику од других Височана, враћају, без обзира на професију, старосну доб, стање или удаљеност. Један такав, можда од последњих, повратака у родну Славињу бележи камера Милана Маровића у пролеће 1940. године.
Бележи Косту Костића- Вату, посланика Царибродског среза у ондашњој краљевини Југославији, који жели да овековечи своју Славињу, своје кумство породици Џунов, и своје “Грло” и до данас мало познат кањон на Славињској реци.
Последњи повратак Косте Костића- Вате био је седамдесетих година прошлог века, када је урна са његовим посмртним остацима на Славињско гробље допремљена из далеке Канаде. Са гробља испод Видлича, као и многи други Славињчани, Коста Костић може да сагледа Грло – место са миром у себи. Ту где је невелика река пре много милиона година на путу од Старе планине ка Височици најпре пробила пећину, па потом она, некакав труст или сила теже обрушила њену таваницу.
Резултат тога је кањон, не шири од пет метара, не виши од седамдесет и не дужи од петсто метара. Сасвим довољно дуг, широк, висок и стрм да га човек никад не заборави.
Због стрмине стена, води у Грлу је скоро немогуће прићи. А ако и приђете немојте се купати. То вам неће дозволити прозирно бистра „горска суза”, која и по најтоплијем дану тешко да премашује пет- шест степени.
И заиста Славиња је једно од места у којој се лепота открива већ са првим кораком или погледом. Да ли је то због срећно изабране наслоњености на Видлич, због литица над њом, због питомине и обиља воде око ње, због погледа на највише врхове Старе планине, свега тога заједно, сасвим трећег, четвртог, петог….или нечег недокучивог, неважно је.
Славиња је лепа и са полусрушеним кућама и полупуста и већ помало заборављена. То одмах осете намерници, то вечно памте Славињчани.
Схватио је да је Славиња лепота опточена лепотом. То је транспоновао у слатко са оплатом од слатког. Да не би склизнуо у испразну сладуњавост, потрудио се сaм и тајну рецепта „јабуке у крлетки” понео са собом у Славињско гробље.
Тако је направио ексклузивитет за којим чезну истински сладокусци, као што и истински љубитељи природе треба да чезну за Славињом, неисквареном лепотом у природној крлетки лепоте.
Зато је на Грлу најбоље да слушате, гледате и упијате. Оно је једно од ретких места где можете схватити говор, мирис и боју воде, земље и неба- тих праелемената космогоније.
Грло је и место где у седиментима кречњачких шкриљаца, они најхрабрији могу наћи многобројне и разноврсне амоните и као кроз какав уџбеник у наслојавању његових стена, читати историју Земље, палеоботанику, палеозоологију и палеотектонику.
Када се из Грла будете враћали у Славињу сазнаћете да се проширења у кањону зову „котлове”, ковитлаци воде „буке”, а фосилизовани амонити „охљувће”.
Но нико, чак ни у Славињи, неће знати да вам исприча причу о специјалитету, необичног имена- „јабука у крлетки”, чије је Славиња родно место. И ми смо је позајмили из истоименог романа Зденке Тодорове.
Ако сте помислили да је реч о млечном производу, нисте у праву. Ради се о слаткишу. Дуго је био понос кухиње династије Сакскобургот и увек се износио само пред крунисане главе и важне госте.
Оно што се зна је да је његов аутор, Славча Петров, инспирацију за изглед „јабуке у крлетки” добио гледајући Славињу са Грла.