Viza je odobrenje ili odluka nadležnog organa jedne zemlje koja se (sada u formi nalepnice) unosi u pasoš ili drugi dokument priznat u međunarodnom saobraćaju i koja ovlašćuje njenog nosioca da pređe granicu države čiji je organ izdao vizu. Međutim, već u samoj definiciji postoji rezerva koja kaže – da samo posedovanje vize ne daje automatsko pravo ulaska.
Izdavanje viza zauzima veoma značajno mesto u administrativnim funkcijama koje obavljaju konzulati i konzularna odeljenja u ambasadama.
Bečka konvencija o konzularnim odnosima ovu konzularnu funkciju izričito navodi u svom čl. 5. tač. d) – koja glasi:
d) izdavanje pasoša i putnih isprava državljanima države odašiljanja (dakle državljanima svoje države), „kao i viza i drugih odgovarajućih dokumenata licima koja žele da putuju u državu odašiljanja“ (dakle strancima).
Drugim rečima, viza omogućava strancu da se pojavi na spoljnoj granici države čiju vizu poseduje i da zahteva, zavisno od vrste vize, tranzit ili boravak – ukoliko su ostali uslovi u pogledu ranzita ili boravka ispunjeni.
A to – da li su ostali uslovi, pored posedovanja vize, ispunjeni ili nisu – ocenjuje organ nadležan za kontrolu prelaženja državne granice. Pogranični organ na osnovu svoje procene i na bazi utvrđenih činjenica odlučuje da li se odobrava ili odbija ulaz radi tranzita, odnosno boravka.
U slučaju da se ulaz odbije, viza se poništava.
Tadicionalno imigracione zemlje – na primer: Engleska, Amerika, Kanada, Australija i dr. – tu proveru vrše redovno preko svoje imigracione službe na graničnim prelazima.
Vizni režim čini skup propisa koji utvrđuju uslove za ulazak stranaca u jednu zemlju.
Osvrt na istorijat viznog režima
Nema podataka u literaturi kada je prvi put u svetu izdata viza kao ni koja je država prva uvela vizni režim prema nekoj drugoj državi. No, iako ne možemo zaključiti da vize datiraju od kada postoje prvi konzuli i konzulati, uvođenje viza i nastanak viznog režima kao stanja koje karakteriše odnose između suverenih država, možemo povezati sa nastankom nacionalnih država, uspostavljanjem državnih granica i uvođenjem kontrole prelaženja tih granica. U tom kontekstu značajno je napomenuti da prva polovina XVII veka donosi, posebno u Zapadnoj Evropi, afirmaciju nacionalnog suvereniteta i nezavisnosti država – tako da su države počele da proširuju svoju jurisdikciju na sva lica koja se nalaze na njihovoj teritoriji, uključujući i strance.
Što se Srbije tiče, ona je početkom XX veka, pored počasnih konzula, imala konzulate sa karijernim konzulima u Budimpešti, Solunu, Skoplju, Bitolju i Prištini, a 1907. godine i u Egiptu.
Možemo, sa dosta sigurnosti, zaključiti da vizni režim kao važan elemenat suveriniteta i sredstvo zaštite od neželjenih stranaca, na našem državno-pravnom prostoru datira iz tog perioda – s kraja XIX i početka XX veka.
Sa stanovišta međunarodnog prava svaka država je suverena u donošenju odluke da uvede ili ukine vize, odnosno da uspostavi vizni ili bezvizni režim za građane drugih država koji žele da dođu na njenu teritoriju ili da preko njene teritorije putuju u treću zemlju. Isto tako sa stanovišta međunarodnog prava, preduzimanje recipročne mere i uvođenje viznog režima prema zemlji koja je to već učinila, smatra se legitimnim pravom one države koja uzvraća reciprocitetom.
Dakle, država koja pristupa recipročnom ili unilateralnom uvođenju režima viza, ne može biti optužena da krši međunarodno pravo i da preduzima mere koje vode u konfrontaciju.
Zaključak bi bio da je suština u tome – da viza iako nije popularna mera, nije ni neprihvatljiva kao sredstvo zaštite državnih interesa – naravno pod pretpostavkom da se vizni režim uvodi i spovodi na prihvatljiv način, ako nema šikaniranja i omalovažavanja ljudi, ako se ne vređa dostojanstvo druge države itd.
Iako vize nisu popularno sredstvo, a mogu biti osporavane i sa stanovišta ograničavanja ljudskih prava, očigledno je da kod ključnih faktora u međunarodnoj zajednici ne postoji namera da se vize eliminišu iz arsenala mera kojima se kontrolišu migracioni tokovi i kretanje stranaca. Primat ima potreba da se što efikasnije zaštite ekonomija, socijalni fondovi i bezbednost države od ilegalnih migranata koji mogu imati najrazličitije ciljeve i pobude zbog kojih dolaze u neku zemlju.