Zambezi-njeno ime znači Velika Reka. Njen tok seče Južnu Afriku, dajući život ovom drevnom kontinentu.
Razni narodi žive sa Zambezijem dok se reka menja u godišnjim dobima. Milionima godina ova reka upravlja životima mnogih divljih životinja koje žive duž njenog toka.
Ovo je najmanje poznata od četiri afričke velike reke (Nil, Zair, Kongo, Niger). Iako ljudi eksploatišu njenu moć, Zambezi ostaje divlja kao i stvorenja čiji život zavisi od njene vode. Na delti, slatka voda se meša sa slanom iz okeana. Dugi tok ove reke je kao ogledalo života.
Priča o Zambeziju je priča o Africi
Od svog izvora u brdima Zambije, Zambezi teče ka jugu moćno rastući. Sa godišnjim dobima opada i poplavljuje prostrane ravnice. Drevne stene diktiraju njen pravac, dok grmi preko ivica Viktorijinih vodopada.
Na klisuri Kariba, moć Zambezija je kontrolisana, ali okolni život ipak zavisi od njenih voda. U Mozambiku reka se žiri u prostranu deltu, a zatim bledi u Indijskom okeanu. Ali ova reka utiče na sav život pored Zambezija.
Izvor života
Zambezi se rađa na skrivenom mestu u bujnim šumama u brdima severozapadne Zambije. Ovde se sreću vetrovi severne i južne hemisfere i zajedno prave oluje iznad zemlje u kojoj vlada voda. Kojom vlada kiša.
Na samo 1500 metara nadmorske visine, ova brda imaju duboki uticaj na veliki deo južne Afrike. Kiša pada kroz lišće na zemlju i označava početak velikog putovanja. Veliki Zambezi se rađa na obroncima brda koja gledaju ka jugu. Ovde je njen tok skoro zanemarljiv, ali ova voda će putovati 3.000 km, pre nego što završi svoj put.
Kao i reka, život je često skriven. Gmizavcu poput kameleona i smrtonosne gabonske otrovnice, kriju se u gustim šumama koje skrivaju borbe za preživljavanje.
Vervet majmuni žive i kreću se kroz drveće koje baca senku na mesto gde se reka rađa.
Brojne male pritoke i podzemne vode pomažu da reka raste jače i brže. Zambezi teče južno kroz šume Zambije.
U Angoli, reka se krivudavo kreće kroz drveće. Tu su šume među poslednjim uporištima za sabljastu antilopu. U suvoj sezoni voda je oskudna i sabljasta antilopa ne mrda od reke okružene travom. Svi čekaju kišu.
U oktobru mesecu je sušna sezona. Ona uznemirava gnua. Tada male grupe formiraju veća stada. To je početak najveće migracije u celoj Africi.
Nekoliko stotina kilometara dalje od izvora, Zambezi teče natrag u Zambiju, u oblast Barotsilend, dom naroda Lozi. Reka se menja i gravira svoj tok kroz široka prostranstva pašnjaka. Tu se nalaze ravnice Liuva i duguju svoje postojanje Zambeziju.
Kiša još nije počela, ali afrički bivo mora da pije svakodnevno. Barice koje su preostale kao magnet privlače stada. Bivoli ostaju verni istom području generacijama, a njihovo stalno gaženje podstiče rast trave.
Narodu Lozi je Barotsilend dom već više od trista godina. Riba som je nasukan u nekoliko bazena koji su ostali od poslednje poplave. Slično je kao da odlazite do frižidera.
Ribara uvek dok lovi i nakon lova dok odlazi kući prate hijene, željne da se domognu plena. Ribar nije zabrinut zbog hijena, ali je ipak željan da se vrati kući pre mraka. Osim ljudi, hijene su glavni grabljivci u ravnici Liuva.
U mesecu novembru sezona se menja. Kiša se oseća u vazduhu. Vreli meseci sušne sezone su sada skoro samo sećanje. Kao da plavna područja čekaju potop koji će doći. Čekaju da se napune životom.
Prve kiše su sporadične i zemlja ih upija kao sunđer. Ali, kako sezona napreduje, sve više kiše pada uzvodno. I Zambezi je sve veći. Uskoro će biti poplava. Životinje kao da instiktivno znaju da promene dolaze i idu dalje. Kišna sezona je vreme pokreta kako za vodu, tako i za životinje.
Posle prvih kiša, raste sveža trava za stada, a insekti su tu za ptice. Kiše su sada jače, i češće velika količina vode teče ka Barotsilendu i plavnim poljima.
Raspoloženje Zambezija se menja. Trava postaje zasićena, a zemlja više ne može da upija i voda počinje da se izliva.
Ali Zambezi će napraviti najveću promenu. Dolazi veliki talas vode. Počinju ozbiljne poplave.
Substrat ispod ravnica pomaže da se voda zadrži mesecima, sve dok se poplava ne povuče i voda postepeno nestane. Ovo pomaže da se održi tok reke tokom cele godine. Kao da su ravnice drugi izvor Zambezija.
Kiša je padala skoro tri meseca. Nekada zlatne poljane, sada su plitko more. Ptice dolaze u hiljadama. Tu su kašikare, čaplje, ibisi. Sve se hrane u različitim nivoima plitkih voda, tako da postoji mala konkurencija među vrstama.
Ali ostali odlaze. Bivo ide na viši teren.
Krdo krči put kroz nadolazeću vodu. Gnuovi su takođe u pokretu. Lečva antilopa napušta poplavljene poljane. Hijene takođe odlaze. Uskoro se voda proteže svuda. Kao da se sama reka utopila. Delovi Zambezija sada su široki preko 25 kilometara, a veliki delovi pašnjaka sada su kao ostrva u okeanu.
Ali neka ostrva prkose poplavi. Narod Lozi živi sa rastom Zambezija već vekovima i oni znaju njene promene raspoloženja.
Njihova sela prvo postaju poplavljena, a zatim postepeno potopljena. Lozi su navikli na selidbe. Smatra se da su njihovi koreni u basenu Konga, a da su se u 17. veku doselili u ove ravnice.
Sada moraju da se sele jednom godišnje zbog hira reke Zambezi. Onda se dešava „Kuomboka“ – proces kada kralj, kraljica i njihov narod napuštaju poplavljena polja. To je tradiocionalni festival koji objavljuje odanost naroda kralju i kako podizanje i spuštanje Zambezija određuje njihove živote. Zanimljivo je da je u ovom slučaju kralj napravljen u obliku slona a kraljica u obliku ždrala.
Kada kraljevski brod dodirne udaljenu obalu, ceremonija se završava.
Poplavljena sela su sada prazna, napuštena od ljudi i njihove stoke. Gde je nekada biilo smeha, tračeva i dima od kuvanja, sada je tišina koju neće prekinuti ljudski glas dok se poplava ne povuče. Onda se ciklus opet pokreće i Lozi mogu da sade svoje useve, proso, manioku, sirak i kukuruz.
Nakon izvesnog vremena poplave počinju da se povlače. Ponovo postaje suvo. Unutrašnje more nestaje i nastavlja svoj prekinuti put ka dalekom okeanu.
Dalje tok reke ide ka istoku, a onda se Zambeziju pridružuje reka Čobe koja dolazi iz Bocvane.
Teče i dalje istočno i sada je granica između Zambije i Zimbabvea. Pejzaž se menja.
Zambezi napušta otvorene pašnjake i teče preko stena stvorenih pre nekoliko miliona godina jakim vulkanskim erupcijama. Ovaj deo Zambezija je dobro poznat narodu Toka leja.
Oni pecaju ribu pomoću zamki napravljenih od pletenih korpi, metodom starom hiljadama godina. Veoma je prosto. Šta god donese struja, završava zarobljeno u ustima korpe. Zamke ostaju preko noći, a ujutru dolaze po njih i ulov.
Narod Toka Leja živi sa Zambezijem već vekovima, ali su i dalje relativne novajlije. Bog ovog dela Zambezija zove se “Njaminjami”. On brine o reci, ljudima i stvorenjima u reci.
Dalji tok reke odvija se prema „zavesi“ koja izgleda kao dim. Ispred je nešto moćno, nešto što je možda i snažnije od Njaminjamija. Za narod Toka Leja, na ovom mestu žive duhovi njihovih predaka.
Na lokalnom jeziku, mesto nazivaju Mosi Oa Tunja, – „dim koji grmi“. Prvi Evropljanin koji je video vodopad 1855. godine, bio je manje poetičan. Nazvao ih je Viktorijini vodopadi.
Zambezi pada sto metara u klisuru ispod. Godina za godinom, milimetar po milimetar, usne vodopada se postepeno povlače kako erozija vode lagano ispira kamen.
Iznad vodopada, vode Zambezija su putovale 1.300 kilometara. Tu, gde dim zaista grmi, sirova snaga Zambezija je na vrhuncu.
Izvor: Michael Schlamberger